A im`o sam, samo korak,
da prebolim tu mrtvaju, okovanu snjegovima.
Ljudi su oglušili, postali su imuni,
i oholi na prokletstvo, pa sve je postalo,
jednako bezvrijedno, koliko i sveto.
Jedino ona je ostala nevina,
nikom kriva, što je Bogom poslana,
da bol nanese pojedinim` , dok drugima
lice krasi la bi suzama radosnicama.
Ja je nisam krivio, al je nisam ni volio.
Na dlanu vlastitom, sam je drž`o,
bila je sitna, krhkra, i svakim trenom se topila.
Ne stajala je, svakim treptajem oka,
postajala bi jedna suza više,
u moru suza, koje bih prezžvjele.
Samo ona nije.
Samo ona je morala,
da dušu izusti tu na dlanu mom`.
Kad su sve druge pokorile,
sve što zemljom je hodilo,
ja sam na dlanu svom, nju ubio.
Tu bijelu pahulju,
koja padala je tog` jutra,
ja sam zaboravom pokrio,
a kunem se, svjestan sam bio,
ali jednostavno, je nisam volio.
Mrzio sam i nju i ostale,
ali nisam snage smog`o,
da im se suprostavim.
Jednostavno su prekrile sve,
što bilo je u meni, i oko mene.
A ja nijemo sam staj`o.
Staj`o i gledao, kako sve nestaje.
Ček`o, da sve prohulji, prije ili kasnije,
ipak znao sam, da bliži se proleće.
I ako zima bila je..
Nema komentara:
Objavi komentar