Praznina

Ne čujem te vojničke korake,

duboko među rebrima, ove tijesne kože.

Ne marširaju kao nekada, ne čuje se lupanje,

a možda im se više ne da, i ne može.

Slomili su vjetrovi, grane moje,

što najslađe plodove, podariše njoj.

A ona oči svoje zatvori , na muke moje,

na moj trud , moju žrtvu što čini krv i znoj.

Gladne oči, proklete bile. Sehare uklete

sve svoje trpao sam u njihove latice.

Zbog njih , ja postadoh prazna ljuska,

i prigovorih na djela, koja riječ moja ne dotiče.

Prokleta bila! Mrzim te !!! Ne želim te više!!

Ti bezobraznice , bez obraza, zar se ne stidiš.

I pored svega, zar tako se vraća  ljubav,

Hvala Bogu ,pa postoji, da sve čuje i sve vidi.

Ne volim te više,  tebi zahvaljujem na tome,

sasjekla si korijenje ljubavi u meni, emocije ubila,

da nije bilo tebe, ja bi i dalje patio, trosio noći,

trošio suze suhih očiju,na nezahvalnicu što ih upija.

I kad me sretneš, na raskrsnici sjećanja,

gdje ja mladost poklonih, da ispunim sate,

da te zabavim, igrala si se ,mojim emocijama,

 ti okreni glavu. I ja ću ! Više te ne poznajem!

Sada smo stranci, u očima slijepca,

redove , što pod okrivljem noći piše.

Sada smo stranci, pod teretom prstiju,

na papiru , gdje i ljubav više ne diše.