Daleko smo mi od ponoći,
mjeseče moj, daleko smo.
Par jecaja tišine dijeli nas,
otkucaje sve,a sve je tako stalo.
Nemam snage, umorne kosti,
da položim, na nebesku posteljinu,
duša na nos žudi da isčezne,
a da je pustim , ne mogu, bojim se zalutat će.
Daleko smo mi od ponoći,
mjeseče moj, daleko smo.
Samo ti mi ne moj zalutati,
Samo ti ne moj, izgubiti svoj sjaj.
Jer tko si ti bez njeg,
crna mrlja ne nebu,
isčeznuće, prah u vremenu.
a to želio, znam da nebi.
Budi mi miran i spokojan,
sutra te čeka novi put,
na koji posipat ćes sjaj svoj,
ne bježi sa njega, ne srljaj kraju tom.
Nema komentara:
Objavi komentar