Put života - Lice istine

- Posmatrajući oblake,bio sam izoliran iz surove stvarnosti.Zatvorio sam se u svoj mali svijet,u kojem bi bio najrahatni.U njemu sam prosto rečeno lebdio,tu bi često znao voditi,najdublje razgovore sa svojim mislima.Uistinu,i sam bi se zapleo u njima,ali uvijek bi ih na kraju razumio,i sveo na najjednostavni oblik.Ali ubrzo nakong konsultovanja sa samim sobom,neko bi me omeo.Tako je i ovaj put bilo,otac me je prekinu.Trgnuo sam se,i iz prekrasnog svijeta,ja sam ponovo se vratio paklu.Istina mi je opet lupila šamar.Otac je užurbano hodao po kuči,kao da je nešto tražio.Ali ni on sam nije znao šta.Najednom je stao,i uzrujanim glasom rekao " ajde oblačite se,idemo u Kuge".Nije mi bilo svejedno.U suštini već sam donekle prihvatio istinu,ali jednim dijelom,potiskivo bi je rukom,i tjerao što dalje od sebe.Spremili smo se,brat i ja.Od trenutka kada sam ušao u kola,sve dok nisam došao pred kuću nene u Kugama,ja sam posmatrao sive oblake.Gledao,i gledao.Na svakom od njih,onako sabranih na nebu,činilo mi se lice moga djeda.Svaki od njih bi kazivao drugačiji oblik.I svaki bi izazvao sve goru bol u mojoj duši.Stigli smo pred kuću.Sjećam se ko sad,pred njom je bilo more Božije obuće.Već sam zamišljao u glavi,koja me masa čeka unutra,i koliko plača ću da čujem;ali za Božije čudo,čim sam ušao sa vrata,odma me udarila tišina,pođikoji jecaj i uzdisaj.Soba je bila puna,svatko je plakao za sebe,i svatko bi gledao da što više proguta te proklete boli.Na sećiji pokriven dekom bijelom,ležao je moj djed,moj anđeo,koji je bio okrenut glavom nebu.Kao da ga je htjeo dozvati,htjeo mu šapnuti."O nebo moje jedino,dođi mi bliže,pa da plovim po tebi".Vidjevši njega,zasto mi je dah,a na oči su suze udarile.Proklete,nisu se mogle zaustavit,neprestajno su lile,kao iz slavine.Ne mogu vam ni opisat,onaj pritisak u mojim prsima.Imao sam osjećaj da ću da eksplodiram.Niti sam mogao uzeti zrak,a niti izdahnuti ono malo što je ostalo u meni.Zajeco sam.Ali nijemo,da samo ja čujem.Suze nisam mogao sakriti,one su namjerom svojom htjele izaću na vidjelo.Ukočenim nogama,prišao sam bliže.Idalje sam sebe lagao."Neeee!Neeeeeee! Nije to moj djed.Ovo je samo loš san. Bože daj mi snage da se probim".Nažalost sve je bilo stvarno,i prokleta suza na mom licu,prokleti pritisak što me je stegao,i prokleta tišina u sobi.Prišao sam krevetu,iskreno ni sam ne znam kako.Sageo se.I prošaptao na djedovo uho.."Tko će starče moj,sad da mi bude smjer u životu".Nažalost odgovor nisam dobio.Tad sam i prihvatio lice istine..