Snijeg

- Ponesen noćnom ljepotom,nije mi se dalo,da se trgnem iz sna.Plovio sam kroz njih,svojim najljepšim morem,kojem je kraj bio,jedino buđenje zora.Svaki put kad bi zaronio u njegove dubine,molio sam Boga,da što duže tu ostanem,jer tu sam jedino bio miran,okružen svojom maštom,i nestvarnim svijetom,koji mi se svaki put tada činio stvaran.Ali nažalost,svaka moja plovidba,trajala bi kratko.Izgledalo mi je tako,iako kad pogledam u sat putovanje je bilo dugo.Da baš,vremenski dugo,ali realno u mojoj glavi,isuviše kratko.Tako je i jutros,kao i svaki dan,realnost mo došla,prije nego bih je poželio.Podigao sam teške kapke svoje,kroz umorne oči,zamaglenim pogledom,kroz prozor sam ugledao bijele pahulje.Pridigao sam se,zavratio storu kako bi sebe uvjerio.Snijeg....Suze.Dženaza.Odmah mi je palo na pamet.Dugo sam ga posmatrao,izgubljenim pogledom u daljini,razmišljao sam o prošlosti,što izjede gram po gram moje duše.Taj bijeli pokrivač,postao mi je kao najveći neprijatelj.Nit mu se radujem,a kad se pojavi,gledam da ga izbjegajem,da se ne družim s njim.Plakao sam,još nisam zaboravio svoj smjer,svog starog lisca.U snijegu,vidim korake.Iste one korake,koje sam ja pravio,do djedovog mezara.Isti oni koraci,koji su ostali zapečaćeni u meni,koji me bole.Teški su to koraci bili,i svaki put bi bilo teži,i teži,kad god bi ih ponovo pravio do djedova mezara.Kad se sjetim,svake pahulje,što pala mi je na dlan,dok sam ih okrenuo nebu,dozivao Boga,samo kako bi uslišio moje molitve,moju dovu,za mirnu dušu djedovu.Poželio bi da svaka ta pahulja,bude težak kamen,ali ne.Ona je mekana,i ako je mom srcu,kamen pretežak.Lako me alomi,bez dodira,dovoljan je samo jedan moj pogled,da je ugledam.A kad god bi kanula mi na lice,stopila bi se sa suzama.Zato i ne volim snijeg,nit mu se radujem..