Te noći duša mi postade pustinja,
okapala da ljubavi se napije,
kako nebih presušila i na dno,
kao poslednjoj stanicu,se spustila.
Ostao sam sam,u gluhoj noći,
sam bez igdje ikoga,
društo mi pravi čaša rakije,
što na dno me prikova.
E gospode moj veličanstveni,
tvoja milost mi je trebala,
a okrenuh se šejtanu,
misleći da će da me sašlusa.
Proklet bio i on i njegovo dejstvo,
što dušu moju opi ovim otrovom,
pa ni sam ne znam kako i gdje sam počeo,
i kako sam na dno dospjeo.
Prokleta bila svaka kap njegova,
što me do neba dizala,
i omamila,lažima da utjehu mi nalazila,
a sve to oči kako bi mi zamazala.
Proklet bio i sam ja ,
što ponadah se da mogu imati,
ono što možda je već moje,
ili što nikad neću imati
Nema komentara:
Objavi komentar